2 Kings 6
1 Ученици пророчки рекоше Јелисију: „Гле, тесан нам је простор код тебе.
2 Хајде да пођемо до Јордана, па да сваки узме стабло и да начинимо онде себи пребивалиште.” Он одговори: „Идите.”
3 Један од њих рече: „Учини нам и ти пођи са слугама својим.” Он рече: „Поћи ћу.”
4 Тако он пође с њима. Кад су стигли до Јордана, почеше да секу дрва.
5 Док је један тесао стабло, паде му секира у воду. Он повика: „Јао, господару, још је била позајмљена!”
6 Човек Божји упита: „Где је пала?” Онај му показа место. Тада он одсече комад дрвета, баци га тамо и учини да секира исплива.
7 Он рече: „Узми је.” Овај пружи руку своју па је узе.
8 Потом зарати цар сиријски са Израиљцима. Он се договарао са својим војсковођама и рече: „Распоредићемо се на том месту.”
9 Тада човек Божји посла цару Израиљевом поруку: „Чувај се оног места јер су се тамо Сиријци распоредили.”
10 Цар Израиљев посла извиднике на место које му је назначио човек Божји и на које га је опоменуо, па се чувао. То се није десило само једном или двапут.
11 Срце цара сиријског се узнемири. Он сазва слуге своје и рече им: „Хоћете ли ми рећи ко је од нас у дослуху с царем Израиљевим?”
12 Један од слугу његових одговори: „Нико, господару царе, него Јелисије, пророк у Израиљу, саопштава цару Израиљевом и речи које говориш у спаваћој соби.”
13 Тада он рече: „Идите и видите где је, па да пошаљем да га ухвате.” Потом му јавише: „Ено га у Дотану!”
14 Он посла тамо коње, и кола и велику војску. Они дођоше ноћу и опколише град.
15 Кад ујутру устаде, слуга човека Божјег изађе, а оно војска око града, коњи и кола. Слуга његов му рече: „Јао, господару мој! Шта да радимо?”
16 Он му одговори: „Не бој се јер је више нас него њих.”
17 Јелисије се помоли говорећи: „Господе, отвори му очи да би видео.” Господ отвори очи момку да види, а то шума пуна коња и кола огњених око Јелисија.
18 Кад Сиријци сиђоше према њему, помоли се Јелисије Господу и рече: „Ослепи ове варваре.” На реч Јелисијеву, они ослепеше.
19 Потом им Јелисије рече: „Није ово пут и није тамо град. Пођите за мном и одвешћу вас човеку којег тражите.” Тада их одведе у Самарију.
20 Кад уђоше у Самарију, рече им Јелисије: „Господе, отвори им очи да прогледају!” Господ им отвори очи и видеше да су усред Самарије.
21 Кад их угледа цар Самарије, упита Јелисија: „Оче мој, да их побијем?”
22 Он одговори: „Немој да их побијеш. Зар ти убијаш заробљенике које заробиш мачем својим и луком својим? Изнеси им хлеба и воде. Нека једу и пију и нека се врате господару свом.”
23 Онда им припремише велико окрепљење, тако да су они јели и пили, а потом их отпусти. Од тада сиријске чете нису више упадале у земљу израиљску.
24 Касније, сиријски цар Вен-Адад скупи сву своју војску, попе се и опколи Самарију.
25 Тада наста велика глад у Самарији. Била је опкољена толико да је магарећа глава коштала осамдесет сикала сребра, а четврт мере голубије нечисти пет сикала сребра.
26 Кад је цар ишао по зидинама, нека жена му довикну говорећи: „Помагај, царе, господару мој!”
27 Он одговори: „Ако ти Господ не помаже, како ја да ти помогнем? Нечим са њиве или из каце?”
28 Цар је упита: „А шта је теби?” Она одговори: „Ова жена ми је казала: ‘Дај сина свог да га поједемо данас, а сутра ћемо појести мог сина.’
29 Скувале смо мог сина и појеле га. Сутрадан сам јој казала: ‘Дај сина свог да га поједемо.’ Међутим, она сакри свог сина.”
30 Кад цар чу речи женине, раздера одећу своју, тако да је народ видео док је ишао по зиду да до тела носи грубу тканину.
31 Тада цар повика: „Нека ме Бог казни и још придода ако глава Јелисија, сина Сафатовог, остане данас на њему!”
32 Јелисије је био у својој кући и старешине су биле с њим. Цар посла гласника, а Јелисије рече старешинама док још гласник није стигао до њега: „Гледајте! Онај крвнички син је наредио да ми одрубе главу. Пазите! Кад гласник стигне, закључајте врата и одбијте га од врата. Не чује ли се бат корака његовог господара за њим?”
33 Док им је то говорио, гле, гласник дође к њему и рече: „Ево, ово је зло од Господа. Шта још да очекујем од Господа?”